SVETI TRIFUN ILI SVETI VALENTIN?
Danas je 14. februar 2011. godine. Dan Svetog Trifuna za pravoslavce, Sveti Valentin za katolike. Tako bi trebalo da bude, a u stvari nije...
Svedoci smo da se i kod nas ovaj dan sve češće dočekuje, pa i označava kao Dan zaljubljenih. U redu, poštujem svačije pravo na slobodu verispovesti, ali zar mi kao pravoslavci ne bi trebalo da obeležavamo danas Svetog Trifuna? On je zaštitnik bračne ljubavi i vernosti, kao i vinograda. Dakle, i on je zaštitnik zaljubljenih. Pa što se onda, uporno, i kod nas pominje Sveti Valentin u tom kontekstu? Govorimo o svojoj tradiciji, a nimalo je ne čuvamo. Prihvatamo sve što dolazi sa trulog zapada, i to zdravo za gotovo, gde je, uzgred budi rečeno, ovaj dan i praznik do zla boga iskomercijalizovan. Vrlo često se zapitam, kolika je cena ulaska u tu prokletu Evropsku Uniju? Čega bi sve trebalo da se odreknemo, i šta bi sve trebalo da prihvatimo? Odgovor se, negde, naslućuje. Odreći se svega, tradicije, duše, prihvati nova pravila, nove zakone i budi integrisan u tu veštačku i bezdušnu tvorevinu...
A da ironija bude veća, potrudili su se i neki naši najpoznatiji lanci supermarketa. Daju popuste specijalno za ovu priliku, za Dan zaljubljenih. Nigde nisam video popust za, recimo, vinogradarske makaze. Možda će nekome biti smešno, ali je zaista tako. Zato, poštujmo druge, ali poštujmo i sebe. Cenimo tuđe praznike, običaje, verovanja, ali ne dajmo i ne zaboravljajmo svoje, jer bez svoje tradicije i istorije, kao da nas nema i kao da nas nikada nije ni bilo.
Ako ste srećno zaljubljeni neka vam svaki dan bude dan zaljubljenih, ne čekajte određeni datum za to. Vinogradarima želim što bolji rod i što više vina, a svima koji danas slave, bilo Svetog Trifuna, bilo Svetog Valentina, neka je sa srećom.
'ALO, BREEEEE!!!
'Alo, prosvetari, dokle ćete da štrajkujete?
Dokle ćete oči svima da nam zamazujete?
Dokle ćete po mozgovima da nam šlajfujete?
A, više od većine nas zarađujete.
'Alo, breeeee!!!
Možda niste krivi vi, već ovi na vlasti,
Što obraza nemaju, a ni časti.
Molim ih da što pre do đavola odu,
Pre nego nam svima krstače pobodu.
'Alo, breeeee!!!
Da, o tebi govorim, ti rogati volu.
Ti što primaš platu, a ništa ne radiš,
Samo nam od dece debile praviš.
'Alo, breeeee!!!
Stalno sastančite i pregovarate,
Oko silnih para se dogovarate,
Iz čijih će ruku novac u čiji džep,
Zar stvarno mislite da je narod slep?
'Alo, breeeee!!!
Nastavlja se gruba, sa narodom igra,
Vrte nam mozak kao da je čigra.
Za građane Srbije poslednja je šansa,
Da se odnekud pojavi neki Sančo Pansa,
I sa sobom povede svog Kihota Dona,
Da poskida ove vetrenjače s trona...
'Alo, breeeee!!!
KAKVI SMO MI SRBI?
Kada nas neko pita da koje su to osobine našeg, srpskog, naroda, svi od reda krenemo od poštenja, gostoljubivosti, duhovitosti, hrabrosti, inata...retko ko pogleda i drugu stranu medalje, i pomene neke osobine koje nisu baš tako sjajne... Pre dvadesetak dana su u Americi poginula dva mladića iz Srbije. Vest je objavljena i onda su krenuli komentari. Na sreću ima više onih pozitivnih, ali ne mogu shvatim da neko može za smrt dvojice mladih ljudi, maltene, da kaže da je zaslužena!? Smeta pojedinima što su se u trenutku nesreće dvojica momaka vozila u jaguaru?! E, to je zavist, osobina našeg naroda koju je Jovan Marić, naš uvaženi psihijatar tako lepo objasnio u svojoj knjizi, čiji sam naslov uzeo za naslov ove beleške, i koju svima toplo preporučujem. Da se vratim na ono što me je nateralo da napišem par redova... strašno je da neko može i da pomisli, a kamoli da napiše one komentare koje sam video. Smeta im što su se vozili u jaguaru. Ma koliko mi voleli ili mrzeli Ameriku, tamo pošten čovek, svojim danonoćnim i poštenim radom može da priušti sebi jaguara, što nije slučaj sa našom Srbijicom... pritom jedan od momaka već 7 godina nije dolazio kući, radio je sve i svašta, radio je dan i noć... i zašto bi nekom smetalo što je takav čovek, svojim poštenim radom, uspeo nešto da stekne? Naravno, smeta onima koji pucaju od zavisti, koji su puni predrasuda i koji od svakodnevnih aktivnosti imaju čitanje vesti na internetu i shvatanje istih na svoj, iskrivljeni način, kritikovanje svih onih koji nešto vrede i gimnastiku prstiju dok menjaju kanale na televizoru... a vrhunac svega je poređenje sahrane jednog od momaka, sa sahranom Željka Ražnatovića Arkana...citiram: " ...a koliko je naroda bilo na sahrani i dalo priloge, ne mora da znači da je bio svetac, setite se arkanove sahrane"... Strašno, jadno, tužno, žalosno... Postoji u našoj istoriji jedan divan čovek. Zove se Arčibald Rajs i upoznao nas je mnogo bolje nego što ćemo ikad sami sebe upoznati. To je stalo u samo nekoliko rečenica: "Vaš narod je gostoljubiv. To se oseća na svakom koraku. Gde god da dođete čekaće vas širokogrud doček. Prvi komad božićnog kolača čuvate za namernika, milosrdni ste i osetljivi na tuđu muku. Gledao sam kako vaši ratnici daju poslednje parče hleba zarobljenim vojnicima, upravo onim koju su im palili kuće, masakrirali žene i decu, ubijali roditelje... Bez trunke želje za osvetom, u njima nisu gledali neprijatelje već samo zarobljene nesrećnike, a to se, zaista, retko gde može sresti." zapisao je Rajs u svom testamentu. U svom testamentu Rajs se osvrnuo i na naše, najblaže rečeno, slabosti i loše navike. Kada je rat prošao i kada su u prvi plan izašli političari i profiteri raznih vrsta, Arčibald je zapisao:" Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta. Čujte, Srbi, čuvajte se sebe!". Ovo je bilo pre manje od sto godina... Ali, i dalje je jako, jako aktuelno...
