Četvrtak, Decembar 16, 2010
HAJDE, ROBI, ZAROLAJ JOŠ JEDNOM
Od malena volim fudbal. Odrastao sam uz njega. Prva sećanja me vode natrag u daleku 1986. godinu, kada sam prvi put skupljao "Panini" sličice, i sa roditeljima popunjavao album "MEXICO '86". Prvi "Večiti derbi" koga se sećam je bio u jesen, te iste, 1986. godine. Partizan je pobedio sa 2:0, Dika Stojanović je debitovao za Zvezdu, Milko Đurovski prvi put igrao protiv Zvezde, a za Piksija je ta utakmica bila "kao da igra protiv Olimpije". A ja? Ja sam plakao zato što je Zvezda izgubila. Sećam se, dalje, Čilea '87. Sećam se kako sam sa svojim najboljim drugom gledao utakmice naših mladih fudbalera, mada nismo pravili razliku između mladih i starih, bilo je bitno da igra Jugoslavija. Igrala je i postala svetski prvak. Sećam se da nam je zapao za oko i on. Robert Prosinečki. Robi. Bilo nam je interesantno njegovo ime, njegovo prezime. Postao nam je ljubimac, čak toliki da smo obojica hteli da se ofarbamo u plavo kad porastemo. Nekoliko godina kasnije sam našao stari primerak časopisa TEMPO, u kome se Velibor Vasović ljutio što Prosinečki odsustvuje "zbog nekog tamo Coca-Cola kupa". A upravo je tu, na tom "Coca-cola kupu" Robi lansiran u orbitu, bio je najbolji igrač... Prevario se i legendarni Ćiro Blažević. Ali, nije pojeo diplomu, iako je Robi postao igračina. Sad se oglasio ponovo, kad je Robi postao trener Zvezde. Rekao je da će biti dobar trener. Nadam se da je ovoga puta Ćiro, ipak, u pravu.
A, kakva je igračina postao Prosinečki... Ma Ćiro je trebalo da pojede pet diploma!!! Sećam se onog njegovog, čuvenog driblinga. Kad zarola loptu, ili kad dribla u mestu, cupkajući elegantno oko lopte, dok njegov suparnik cupka za nijm i ne gleda loptu. Sećam se one golčine koju je zavukao Panduroviću, jednog prohladnog martovskog petka na stadionu JNA, sa nekih trideset metara, baš posle driblinga u mestu...
Sećam se i onih neverovatnih golova iz Zvezdinog pohoda na Evropu, protiv Glazgov Rendžersa i protiv drezdenskog Dinama, iz slobodnjaka. Sećam se da je Robi jednom bio i tragičar. U Kelnu, decembra '89., kada je u finišu prpustio zicer kojim je mogao Zvezdi da obezbedi proleće u Kupu UEFA. Ipak, ostavio nam je Robi mnogo više lepog za sećanje, a naročito kako je posle svih golova jurio ka Zvezdinom i svom severu. Iskreno se nadam da će nam , i kad jednog dana ode sa užarene crveno-bele klupe, ostaviti mnogo toga lepog. Zato, zarolaj, Robi... Kao u najboljim danima svoje igračke karijere. Zarolaj i (p)okreni poljuljanu nam Zvezdu i vrati je tamo gde joj je mesto. Imaš podršku svih nas...
